Na kamenu, u Počitelju

1

Počitelj. Na jednoj nozi stoji, jednim se stopalom drži zemlje, i to ne celim. Nije lak ni udoban položaj. Nije vesela mogla biti istorija ovog čudnog utvrđenog naselja čiji je sav smisao bio oduvek u tom da je utvrđeno, a naselje je samo po nuždi i uzgred. Za šest vekova biti grad od kamena, u strmoj, krševitoj i tesnoj dolini Neretve, na teškom i izloženom mestu („zemlji na ćenaru”) nije laka stvar ni zavidna sudbina.

Mučni su morali biti i teški kastelani, dizdari i kapetani koji su u toku vekova, prvo hrišćanskih a zatim osmalijskih, sedeli u najvišoj od ovih kula koje je vreme odavno poseklo i svelo na jednu meru, ali koje i danas, poslednjim ostacima, kazuju svu razliku u nekadašnjim, pravim dimenzijama. Strogi i nepoverljivi su bili ti ljudi u stalnoj borbi sa trošnošću materijala i neizbežnim slabostima ljudske volje i karaktera; njima je briga za bezbednost ovog grada, čuvara državne bezbednosti, ležala neposredno i celom težinom na grudima. Oni su i noću osluškivali tok ćudljive Neretve, koja jede zemlju i podriva stenu ispod grada; bdeli, da bi videli da li bdi straža na bedemu; i strepeli od zavere, mita i varke, od ljudskog lukavstva koje na ovakvim mestima nikad ne spava i ne miruje, a često upropašćuje na spavanju one koji se miru i spavanju potpuno predaju. Samo svojom budnošću je živeo i samo na jedno oko spavao mnogi koji je ovde morao da živi.

Kakva je morala biti posada ovog grada koji je i pre nego što je postao ruševina morao biti isto ovako neljudski strm i isposnički suv. Raznolika u raznim epohama po broju i sastavu, snazi i vrednosti, pripadnosti i imenu, ona je bila uvek slična po svojoj stalnoj borbi sa čamotinjom, oskudnim tajinom, daljinom i iščekivanjem. U njihovom postojanju moralo je biti uvek, i u najmirnijim vremenima, nečeg od prvobitne opasnosti i mučnog opreza, koji su stvorili i obeležili ovo mesto kao tačku bdenja i stražaranjea, nečeg od gorke dužnosti i vojničkog samopregora, ali i nečeg od ponosa i sile, i svesti o dužnosti i o veličini svog poziva, vazda budne brane, sačinjene od kamena i živih ljudi.

Bilo je, i moralo je biti, mnogo čamotinje i dosade i askerskog čmavanja u očekivanju sukoba i opasnosti koje ne nastupaju, dok život postaje sav jedno jednolično iščekivanje bez kraja, a sa zaboravljenom prvobitnom svrhom. Bilo je čežnje za pokretom i širinom, uživanjem i promenom, oštre i bolne kao sečivo u živom mesu. Ali bilo je, i moralo je biti, i radosti, divlje, kratke i vojničke, u svakom belasanju ženske košulje na čobanicama sa druge obale, u ćilibarski žutom mostarkom vinu koje ljuljuška u sebi neuhvatljiv i stalan zelenkast odsev i koje je, pored slasti i opoja imalo za islamskog ratnika i draž zabranjenog i grešnog uživanja. Bilo je slasti u voću iz prisoja, u toploj pogači i neophodnoj kafi, u jakom ljubuškom duvanu, dobrom i nerazdvojnom drugu dnevnih i noćnih časova. (Još i danas se kao pletivo nevidljivo finih niti provlači kroz prozore i mazgale, kroz divlju pavit i lišće smokve i kržljava nara, i – nešto od snova i svetova sagledanih u duvanskom dimu.)

Bilo je i moralo je biti.

Seo sam i nasloni se na gladak izvaljen kamen, koji je nekad bio nešto u zgradi koje više nema, ćerčivo, prag ili dovratnik.

Ovo je retko i dragoceno mesto. Ovde se može zamisliti vreme i odnosi ljudski u njemu. („Vreme zemno i sudbina ljudska”.) Bar tako se za trenutak čini. A ta zamisao, ma kako kratka i nepotpuna, vredi napora da se potraže ovakva mesta, vredi teške tuga njihova postojanja.

Ovaj kamen je u znoju ljudskog lica vađen, klesan i uziđivan u smišljene građevine koje služe ljudima za njihove raznovrsne potrebe i odgovaraju njihovoj želji za lepotom, želji koja ide mimo, i, često, iznad tih potreba. Služio je ovaj kamen i trošio se, sporo i neprimetno, u toj vernoj službi, sve dok njegova namena nije izneverila njega, dok nije nestalo svrhe kojoj je namenjen i ljudi kojima je služio i on i njegova svrha. I opet je, kao kamen, ostao tu na mestu, i ožiljcima i tragovima na sebi govori i sad o toj službi, i stajaće dok ga voda i zemlja ne otplave i ne pokopaju. (Jer, obrađen kamen nitu ume šta da sakrije, niti može šta da zaboravi.)

Eto, sa takvog kamena, pod do beline užarenim nebom, u Počitelju, naslućujem vreme dublje i dalje od svih poznatih mi ljudskih odnosa koje merimo vremenom i koji nam služe za naše površno i veštačko merenje vremena. U magnovenju, koje mi svojom kratkoćom oduzima svaku sigurnost suda, ugledao sam, čini mi se, iza nas i ispred nas, vekove koji su već izvan svake mere i računa, svake moći i sećanja, i one koji još nisu dobili imena ni obeleženi događajima. – Kažem „ugledao sam”, ali kažem tako samo zbog nedostatka reči, jer u stvari ja nisam video, nego obnevideo i tom trenutku vidovitosti prema kom je svaka munja spora i dugotrajna. Rekao bih možda „naslutio sam”, kad reč „slutiti” ne bi bila tako dvosmislena i zamračena metafizičkim prizvukom koji je prati, dok je ovo o čem ja ovde sa kamena u Počitelju govorim, sama sušta stvarnost ovog našeg, ljudskog, jedinog, i isključivo ljudskog života.

Nikad nisam mogao bez uzbuđenja stajati na ljudskom rukom obrađenom i od upotrebe izlizanom kamenju nekadašnjih gradova i zdanja. Od tog oborenog toplog kamena sa bivših građevina, pod suncem koje je isto, u mene je uvek ulazila uzbudljiva vizija života pomrlih ljudi i naraštaja, njihovih potreba, strasti, verovanja i zabluda, sudara, privlačenja i odbijanja, večitog talasanja ljudskog mora na tvrdoj i neprolaznoj zemlji.

Treperenje podnevne žege na ovom kamenju, koje je, pre nego što je postalo ruševina, živelo pod rukom nekadašnjih ljudi i u službi njihovoj, na raslinju koje to kamenje razmiče tihom a silnom snagom, nije za mene gola i nema igra stihije, nego govor života i slika onog što je sada i što će biti u velikoj i promenljivoj i večito istoj drami ljudskog postojanja.

Smokva u pukotini tvrđavskog zida.

Na ovom mestu pre dvadesetak godina deca su, posle kupanja u Neretvi, zastala da se odmore, jedući zrele, meke i slatke smokve. U letnjoj obesti gađali su jedni drgue ostacima nagrizenog voća. Sitno parče smokve palo je tada u pukotinu starinskog zida. Dogodine tu je isklijala smokva. Kao nednošće, klica je dugo lebdela između rasta i nestanka. Grumen zemlje u pukotini, retke kiše i slaba rosa učinili su svoje i klica se održala. Izrasla je smokva – bogalj. Oniska, kriva, kao bršljan pripijena uza zid. I po zakonu koji važi za svaku smokvu i za sve živo, stala je i da rađa sitnim, retkim, spečenim plodom koji nikad ne dozreva. I sad joj pri vrhu vidim nekoliko takvih plodova, i oni, kao svaki plod na svetu, čekaju početak medne jeseni. Rađa i rađaće po istim zakonima po kojima rađaju bujne i plodne smokve u dobroj zemlji i na pogodnom mestu. – Prolazim pored nje, dirnut, i beležim njeno postojanje, čuvajući se dobro da je ne oskrnavim olakom poređenjem, taštom metaforom.

Iza strme padine brega, iza one njene oštre mrke linije koja se ocrtava visoko na nebu, prosu se, kao pregršt crnog lakog zrnja, bačen iz nevidljive ruke, buljuk čavki. Ovde ni ptice, izgleda, ne lete mirnim letom ptičjih jata. Nemo i meko popadaše mrke ptice po kuli, zapušiše njene mazgale i okitiše, kao pogrebna dekoracija, crnim rubom male prozore. I upotpuniše predeo.

Još ovde žive ljudi. Malobrojni i navikli na život u bivšem gradu. A u ovakvim letnjim danima, sve što je zdravo i za rad sposobno odlazi izvan grada, na poljske radove. Tamo dole, nizvodno, pored Neretve nalaze se njihove vedre i plodne njive, a ovde su im stare kuće, skrivene među ruševinama. Još kuće nose brojeve. Ali se može dogoditi da otvorite nekoliko takvih vrata sa brojem, sve jedna za drugim, i da umesto živih ljudi i stvarne kuće ugledate u čkalj i travu zaraslo dvorište i kostur od nekadašnje kuće, sa prozorima iz kojih zjapi praznina. A može vam se destii da na zvuk kanata koji se otvara odjednom čujete iz oronule kuće ženski glas, slab i starački.

–          Ko je to?

Iznenađeni i zbunjeni, ne odgovarate odmah, a drevni glas zvoni:

–          Ko jeee?

U tom glasu živi starina našeg jezika, sa bojama i dužinama samoglasnika kakve se više nigde po savremenim naseljima ne izgovaraju i ne čuju. U njemu je, čini se, i drevna senka tvrđavskog nepoverenja koja je nadživela svoj povod i kamenitu tvrđavu i javlja se, u po bela dana, još i u njenim ruševinama.

–          Prijatelji! – odgovorio sam bez razmišljanja i sa toplinom i željom za susretom.

Napuštajući Počitelj, seo sam još jednom na vreo oboren kamen, na najvišoj tački grada.

Miran je svet kako ga u ovom trenutku vidim. Bezbrojni nezavršeni pokreti i nedočeti zamasi i počeci legli su za tren oka u mrku prugu i kojoj se poklapaju dve skazaljke. Mirno je i nepomično sve oko mene; zgrade, raslinje i predmeti, oslobođeni svoje senke, ne teže nikud i ne kazuju ništa. U nesvesnoj trenutnoj samoobmani, ja taj mir protežem na sav svet, kao jednu od onih varki koje znače istinu jednog trenutka.

Izbledeo je u belo-modrom žaru jezičak nebeske vage. Ni znaka ni brojke, ni pisma ni glasa. Ne zove se nikako, ne označava ničim i ne beleži nigde ono što kazuje ovaj trenutak na kamenju, među kamenjem, pod zenitskim suncem. Dan nema imena, vreme mena mere, svet je izgubio granice. U savršenoj ravnoteži miruju tasovi postojanja i nepostojanja.

Ali. već idućeg trena skazaljke će se pomaći iz svog podnevnog položaja i rastaviti se nevidljivo i nemerljivo malenim, ali od svake kataklizme jačim pokretom – i svet će se ukazati našim očima onakav kakav je, sve će se zvati po imenu i meriti ustaljenim, ograničenim, nama pristupačnim merama naše misli i našeg koraka. Sve će postati ono što je. Sve živo i mrtvo oko mene dobiće opet svoju senku, bukagije koje sa danom rastu težinom i obimom. Sve će i postojati samo kao pokret i ukoliko je pokret. Krenućemo sa povorkom. Za nama će ostati neizrecim i mimo svaku meru veliki trenutak bezimene veličine i varljive, sivne ravnoteže sveta.

Zaboravićemo nauk i poruku kamena u ruševinama, i ništa na svetu neće moći da nam i h potpuno oživi u sećanju. Ništa. Ni ovi redovi koje beležim na tom kamenu, u podnevni čas.

Ivo Andrić, ‘Na kamenu, u Počitelju’, Bosanskohercegovačka hrestomatija III, Zavod za izdavanje udžbenika, Sarajevo, 1971.

Podijeli.

1 komentar

  1. Pingback: Počiteljski čuvari vječnosti | Fondacija Mak Dizdar | Da zemlja bude kao pjesme o njoj

Komentariši