O Hercegovcima

0

§1. Hercegovac je kao godi braća njegova, grane slavenskog plemena, sireč: Dalmatinac, Albanez, Crnogorac, Bošnjak, Srbin, Horvat, Bugarin i dr., značaja blagodetelna, temperamenta ognjena, tela krepka i živa, vozrasta po većoj časti golema, izuzimajući u Gornjoj Hercegovini okol’ Posušja, Levna, Duvna i Kupresa živeće, tako nazvane Revenjaše, koji su telom manji, no što se jačine tiče, drugim ravni. Svi su gostoljubivi, za pušku, ćordu i drugo oružje sposobni, za četovanje, osobito u bregovitim stranama prikladni, i trudoljubivi.

§2. Odelo. Ko je vidio Crnogorce, taj znade, kako se i Hercegovac nosi. No kome obstojateljstva nisu dopustila, toga viditi, onomu za ljubav staviću ovde opisanije celog odela Hercegovca. – Na glavni nosi fes, obmotan belim, crnoplavetnim, ili crvenim šalom, kog prave njihove žene. Za ovim sleduje ječerma (prsluk) od belog sukna za svaki dan, a za svetac pak malo bogatija od crvene čoje, ukrašena lepim tučanim ili srebrnim pucama (dugmetima). Po ječermi dolazi bensilaj kožni, u kom oružje nosti, a za ovim pojas (kao što oni vele) madžarski od crvenog ili crnog gajtana. Na nogama imaju čakšire, od belog sukna. Leti nose do kolena dimlije, zovome šaljare od crnog sukna, a od kolena tesno nuz noge tozluke, dalje čarape, lepo pletene i izšarane, s naprstnicima zajedno, na koje dođu opanci onakvi kakve je imao Miloš Banaćanin kad se u Rimu u Senatu Marku Antoniju tužio. Nad ječermom nose oni do pojasa kratak od crnog sukna s rukavima koporan, u zimu kabanicu od jakog sukna s kukuljom, kao drevni Rimljani. Ovo je odelo od Rame do Gabele obšte i narodno, samo što se Refenjaši i u ovom od pročiju razlikuju, i odelo tešnje nose i sve gajtanom izšarano. – Ženski se pol nosi od časti po turskom običaju, a od časti po dalmatinskom. Imadu belu aljinu do zemlje prepasanu tkanicom od podlanice širokom. Na ovoj imaju ječermu kraću, crnu, čarape i opanke, kao i muški, no malo duže čarape i šarenije, kabanicu istu, na glavi crvenu kapu, koju devojke pokriju čistom belom maramom. Kad se devojke udadu, dok prvo dete ne rode, nose počelicu, ukrašenu staklenim bobcima, parama turskim, dvadesetacima, a kadšto i dukatima. Na ovakvim počelicama nađe se često i starodrevnih novaca kraljeva naših srbskih i rimskih. Ja sam takov jedan, gotovo reći, na silu od moje snaje uzeo i dao mom jednom prijatelju u Zagrebu, na kome je stajalo S. T. t. j. Stefan. – K odelu Hercegovaca prinadleži jošt i bojino oružjo protiv neprijatelja; jer ako bi vidio Turčin da u kaurima nema oružja, odmah bi mu savijao kamiš oko ušiju. Zato Hercegovci, i staro i mlado, nose, ako ne dve male puške za pojasom, a ono sigurno jednu s jataganom, a veliku šaru ili golocevku o ramenu. No ne može se reći, da ovo samo predstojeće opasnosti radi biva, nego i dike radi; jer bi inače rekli, da je žena.

§. Poznato je, da nemila sudba, koju dosta oplakati ne možemo, blage putove k Paladinom Dvoru kod ovog nesrećnog i siromašnog naroda ovo već gotovo četiri stoljeća zatvorene drži: nauke tu pod teškom muslimanskom rukom cvetati, hudožestva i zanati razprostranjavati se i zemlju bogatiti ne mogu. Zato je sin prinužden očin, a kći materin zanat sledovati, i krvavo stečeni komad leba sa znojem pojesti. No ovo bi sve kako-tako bilo, kad ne bi svirepo Agarjana potupanje i ovaj komadić hleba bednom ovom narodu jošt gorčim činilo. Siromah Hercegovac radi po celu godinu kao crv, ore i kopa, dok šaku žita pribere, pa i od ove mora agi petinu, a spahiji desetinu dati. Osim toga dođe mu jošt jedno deset puta preko godine aga sa dvadeset i više vucibatina u kuću, i neće se s mesta maći dok koje konji, koje psi agini, koje on sam sa svojim slugama ne pojedu sve što u kući ima, i gladnu čeljad sa praznim ambarom na golu ognjištu ne ostavi.

No ostavljajući ono na stranu ne ćemo žalost stostručiti, kad su listovi naši i onako puni toga čemera i može biti već i dosadili, samo to reći možemo, da Hercegovca nikad bezposlena viditi ne možeš. On se ne skita, ne prosi, nit’ sedi u zapećku po vasdugi dan, kao što se to po mnogim drugim predelima često može viditi. Nego zorom na noge skoči, pa zovući sinove svoje na posao, plug motiku, sikiru ili lopatu u šake uzme i, ne gledajući na sneg ili na kišu, po ceo dan u polju provede; kad sunce za goru zaiđe, zametnuvši se ratilom kući ide, otrese mraz sa brkova i obrva, večera, pa mirno spava. Ovako ljudi. Žene pak, koje u smotrenju jakosti i trudoljubija udivlenije zaslužuju, od časti predući ili pletući za stadom po planinama život svoj provode, od časti druge svoje poslove kod kuće otpravljaju.

§ 4. Veroispovedanje i zbog ovog rađajuća se među narodima mrzost. Hercegovci su verospovedanja vostočnog ili zapadnog. Prvi se u običnom govoru zovu rišćanima a drugi kršćanima. Poslednjih malo ima u Gornjoj Hercegovini, no počinjajući od Mostara pa do Crne Gore ima ji više nego rišćana. Ovo su braća jednim krstom ukrašena, jednim mlekom zadojena, u jednoj kolevci ljuljana, pa kako se ova braća od razdelenija crkve među sobom preziru (valjda) i mrze. Stidim se i reći da jedan s drugim iz nenavisti ni jesti zajedno neće. Uzroke ovog brojati obstojateljstva mi ne dopuštaju; ali suze me vrele poliju, kad mi nesoglasije ovo i raspra među rođenom braćom na pamet padne, ili kad Dositejeve listove prevrtajući onu vzaimnost sebi predstavim, koja bi među braćom vladati morala. Međutim – intra mea pectora tantum. Da tome obrjati, u kojim prost narod svu religiju polaže, krivi nisu, lasno će sebi blagorazumniji čitatelj predstaviti moći i potvrdit’ će da se iz nevžestva nevžestvo rađa, a iz izobraženija izobraženije. Kao glava ovog naroda smatrati se mogu sveštenici zapadnog i vostočnog ispovedanija. Prvi su dovoljno izobraženi i snabdeveni i trude se da sujevjerje i glupost iz naroda izkorene. No budući da se rast, koji je već više godina usađen, tako lako izkoreniti ne da, a vremenom ga i nejaki crvić pregrize, tako samo od zlatnog vremena svako dobro isčekujemo. Nek im Bog uspeh pokloni. Samo bi im to želili, da staru srbsku poslovicu, koja ovako glasi: ko traži veće izgubi iz vreće, bolje na um uzmu, i da ne misle, da će i gavran kadgod pobeliti. Oni se ponose s nekim fermanom i kolajnom, koju su od Sultana dobili, ne paze na reči Katona, koji veli: fistula dulce canit volucre dum decipit anceps -, i ne poslušaju starca dedu Brđanina, koji kaže, da je tako i pre dvadeset godina bilo, i da je opet tursko ostalo, što je ovoga dede bilo. Što se tiče sveštenika vostočnog ispovedanija, ovi su svakog izobraženija lišeni, i s otim se samo od prostog naroda razlikuju što čitati znadu. No tome se čuditi nije; jerbo osim toga, što su svake podpore lišeni, udručavaju ji ne samo Turci nego i njihovi sobstveni episkopi. Osim toga prinuždeni su ovi kukavni ljudi po vasdugi dan ralo tegliti, samo da svoju jadnu porodicu od gladi i zime sačuvaju, ne imajući na pameti kondaka ni tropara.

§ 5. Vozpitanije i rodtelja počitanije. Što se prostog vozpitanija u strahu božijem i počitovanju svojih roditelja tiče, mogao bi reći, da je mnoge druge narode Hercegovac prestignuo. Tek što dete progovarati počne, ne uči ga mati skaredne kojekakve i soblaznitelne reči, kao što sam to po drugim mestima čuo, nego Otče Naš, Vjeruju, i Deset Božji Zapovedi. Ako bi dete nepristojnu kakvu reč neotice ili hotimice izreklo, pretila bi mu mati, da će ga odmah svešteniku odvesti, i da će mu ovaj jezik odseći. Otud rađa se počitanije dece sprema svojih roditelja i zaista redko je čuti, da će koje dete bilo veliko il’ malo, svojim starijim izprečnu reč reći. Na to ga navode i u tom ga sohranjavaju, ne regule kakve Sokrata ili Plutarha, nego samo jedna prepovest, da je jedanput sina jednog, koji je majki svojoj rekao: vrag te odneo, odmah grom iz vedra neba utukao. Ja ne mogu se zadržati, da ne uzkliknem: O blažena prostodušnost!

§ 6. Bogopočitanije. Premda Hercegovca zvona s tornja crkvenog ne bude i ne opominju na molitvu, to opet oni časove bogomolenija točno nabljudavaju. Jutrom i večerom starešina sa celom svojom porodicom Boga umoljava, da mu grehe njegove oprosti a trude i dela blagoslovi. Sedmi pak dan, kog je Bog opredelio da čovek od poslova svojih odpočne, sa suprugom svojom i čedima hiti na slovo Božije, na gledajući što je crkva često i pol dana daleko, što sneg i kiša pada, ili što je nesnosima prepreka. Povrativši se sa svete mise ili liturgije ne svraćaju se u mehane, da se u njima krve, nego u miru i veselju svaki k svojem domu ili k svojem čitavcu ide, koji mu na njegovo duševno saozidanije slovo Božije čita. Kamo sreće da poleznih knjiga, koji bi ji iz nevežestva kurtalirale, imaju, i da nisu prinuždeni one, od nekih drevnih dalmatinskih monaha vragom i paklom nakićene, koji li jošt većma zabunjuju, čitati; jer ne znajući zlo od dobra, laž od istine razlikovati, često u dvoumije u spaseniju duše svoje padnu. Krasno se kod njih volja k čitanju primećava, samo kad bi Dositejeva, ili podobnih glava dela, u ruke im pala. – Božić i dan Svetog Jovana očekuje malo i veliko s velikom radošću i veseljem. Ne mogu propustiti da o načinu svetkovanja ovih praznika u Hercegovini nekoliko reči ne progovorim. Uoči Božića pred veče, pošto se smrkne, iziže knez selski pred vrata kućna i opali tri puške, a za njim to isto svi pravoverni učine. Za ovim unese starešina panj od zdrava drveta sa izrezanim na njemu krstom i u prisustviju čeljadi metne ga na vatru. Sad kleknu svi na slamom zastrtu zemlju i mole se Bogu jedan sat. Posle dokončanija ove molitve igraju se do pola noći, pak se posle lepo opreme i pođu u crkvu slušati Slovo Božije. Bez svakog srugog uputstvija, gledajući samo na zvezde, kao danicu, sikiru, vola, Tetrovu slavu, o osobito vlašiće, iz kojih oni ne samo na kišu, sneg, buru, nego i na sate zaključuju, prispedu oni tamo na opredeljeno vreme. Po okončaniju službe Božije opali svaki triput iz kubura, i koji na vrancu, koji peške, kući idu, gde ji domaćica dočeka sa sinijom s bogato iskićenom jestbinom. Kad za stol sedu, onda starešina uzme sudić napunjen sa žitom, u kojem trokrstna sveća stoji, zapali ovu i na onom panju (badnjaku), kog je sinoć na vatru metnuo, da gore, dok čorbu ne posrču; tad lati bukaru s vinom i nazdravi svima. Kad se obrede, opet se je on dočepa i, zamočivši lebac u nj, počne gasiti sveću, govoreći: kakogod ova sveća gore, draga braća i seke moje, tako i u nama svaka dobrodetelj gorela, a kako god se sada trne, tako se u nama svake zloće i opačine utrnule budi na veki. Amin. Nije li taj običaj počitanija dostojan? Nije li karakter prave prostodušnosti? Može biti, da bi tko pomislio, da su ovi ljudi, budući su pod igrom dušmana vere Hristove, kako svakog hudožestva, tako i bogopočitanija lišeni. No verujte mi, nije tako! Hercegovci, hotja su čeljusti vraga crkve naše, hotja crkvi s krstom nakićenim ne viđaju, opet putujući, ili po gori lova tražeći, ili njive i livade obilazeći, Očenaše čitaju, koje je teško u drugom kom predelu naći. Nisu li to sve znaci i osnovi pravog Bogo- i čovekoljubija?

Ivandan također je znameniti praznik kod Hercegovaca. Uoči ovog dana uvečer zapali se pred svakom kućom naviljčić slame, sena i ili trsaka, i preko ove vatre skače ne samo junost – bosonoga, nego jošt i po gdikoja baka, kao što Dositej veli, dođe i sreću svoju u skakanju preko ove vatre pokuša. Ako je pak sreća prevari i ona u po vatre padne, onda eto ti smeja i lakrdije. Ako Hercegovca zapitaš zašto vatru lože, reći ćedu: za spomen Sv. Ivana, koji je svetlost sveta, ili Hrista Spasitelja, krstio. No ovde je očevidno, da oni Sv. Ivana sa Sv. Jovanom menjaju. Ako ji zapitaš, zašto preko vatre skaču, reći ćedu, da ji ne bi preko cele godine noge bolele. No laž im na čast, toliko pak reći mogu, da su brzi kao zecovi, i da se nijedan ne tuži da ga noge bolu.

Kod vostočnog ispovedanija Hercegovci krstno ime slave, onda sazovu sve, koje god mogu naći, bez razlike ispovedanija i naroda, bio on Ciganin, karavla ili Turčin, i čast ji dotle sa šljivovicom, ili s ovom pomešanim vinom, dokle god one pijeno povratili ne bi. A kada to bude, onda se oni raduju, govoreći da su zakon milostinje izvršili, gladnog sireč naranili, a žednog napojili. No i ovakva zla tolkovanja svetog zakona skoro ćedu izčeznuti i mesto pravom ispolnjavanju svetih zapovedi Božijih ustupiti.

(…)

§ 8. Jezik. Jezik je Hercegovaca narečija našeg srbskog jezika, s tom jedinom razlikom, što Hercegovci, kao i Crnogorci mesto pismena d pismo đ, upotrebljavaju, a mesto pismena e, pismo i, n. p. đe ti je đače lipa đevojka?

Fra Grgo Martić, Serbski narodni list, god. VII, čislo 15, od 16. aprila 1842. g.

Podijeli.

Komentariši