Na ovom mestu u paramparčad se razbija jedna (ionako već dvadeset godina prisutna i isto toliko licemerna) kukumavka i stare i nove srpske parapolitičke misli o „razbijanju suverenih, međunarodno priznatih država”. Naime, nemaju oni načelno ama baš nikakav problem s tim: državu se ne sme ni stvarno (slučaj Kosovo) ni tobože (slučaj Vojvodina) „razbijati” samo u slučaju kada se ta država zove Srbija; ako se država, međutim, zove na primer Bosna i Hercegovina, onda to „razbijanje” ne samo da nije nešto loše, nego je čak vrlo preporučljivo, za diku i ponos. Uzgred, isto je (poželjnost njenog „razbijanja”; v. zaumni projekt „RSK”) tokom devedestih vredelo i za Hrvatsku, ali je ona, tja, uspela nekako da se izmigolji. Što joj neće biti oprošteno, trajno ih je time ujela za srce.
U iz malog prsta isisanom „slučaju Vojvodina” radi se, dakle, o jednoj projekciji.
Poznajući sebe i svoje težnje, razgrajani „antistatutusti” i na druge projektuju iste mehanizme rezonovanja i ponašanja. Zato na Vojvodinu gledaju kao na potencijalno „novu Republiku Srpsku”, koju treba zaustaviti dok je još mala, i koja je – za razliku od svog tobožnjeg uzora – nepoželjna jer „razbija” državu koju se ne sme razbijati, za razliku od države BiH, čije razbijanje je pravo bogougodno djelo. U stvarnosti, nikakve srodnosti između Vojvodine i RS nema, ne samo po pitanju „separatizma”, nego po samoj naravi tih entiteta: RS je novokomponovana, aistorijska, geografski aprirodna i bizarna tvorevina nastala na masivnom, organizovanom etničkom čišćenju monumentalnih razmera; „Vojvodina stara” (što be rekao Veljko Petrović) sušta je suprotnost tome: regija kojoj je „etnička nečistost” i polivalentnost svake vrste jedan od stubova identiteta. Kao takva, ona je loš uzor, za razliku od Republike Srpske, kojoj je i episkop bački Irinej u jednom intervju nedavno ispjevao odu, zbog njene, pazi sad, „jednorodnosti i jednokrvnosti”. A gdje stoluje taj episkop? Na dvesta metara od Pajtićevog kabineta. A o čemu sanja, zajedno sa svojim civilnim saveznicima? Ne smem ni da zamislim. Mada nešto o tome govori i to što im toliko smeta to što u Statutu nema „konstitutivnog”, simbolički-statusno povlašćenog etnosa, i što su u njemu jezici i pisma ravnopravni.
Teofil Pančić, ‘Sanjači Dodikovog sna’, peščanik.net