Da li to pokazuje da je nacionalizam, ipak, nebitan? Ili čak da je on proizvod ideologije, izmišljotina grozničavih filozofa koja je na neki misteriozni način zavladala nekim misteriozno podložnim nacijama? Ni u kojem slučaju. Takav bi se zaključak, ironično, približio jednom prešutnom, zaobilaznom prihvatanju najveće zablude ideologije nacionalizma: tvrdnje da su ‘nacije’ tu, u samoj prirodi stvari, i samo čekaju da ih neki ‘buditelj’ ‘probudi’ (omiljena nacionalistička fraza i predstava) iz svojih nesretnih drijemanja. Iz činjenice da se većina potencijalnih nacija nije nikada ‘probudila’ i da ne dolazi do velikih potresa koji čekaju svoje ispunjenje, dalo bi se zaključiti da nacionalizam ipak nije bitan. Ali takav zaključak prihvata društvenu ontologiju ‘nacija’, samo priznajući, možda blago iznenađeno, da nekima od njih nedostaje snage i vitalnosti koji su im potrebni da bi ispunili sudbinu koju im je historija namjenila.
Ali nacionalizam nije buđenje stare, latentne, uspavane sile, iako se takvim zaista predstavlja. On je zapravo duboko internaliziran i ovisan o obrazovanju visokih kultura zaštićenih vlastitim državama. On koristi neke od postojećih kultura, uglavnom ih u tom procesu transformirajući, ali je nemoguće da iskoristi sve i jednu. Jednostavno ih postoji previše. Održiva država koja podupire višu kulturu ne može pasti ispod određene minimalne veličine (osim ako nije u suštini parazitična na svojim susjedima), a na ovoj zemlji ima mjesta samo za određen broj država.
Ernest Gellner, Nations and Nationalisms, Blackwell, Oxford, 1983.