Pri oceni istorijske uloge Stefana Vukčića Kosače ne sme se ispustiti iz vida problem postanka Hercegovine. Za hercega Stefana se vezuje postanak Hercegovine. To je najznačajniji i neizbrisivi trag koji je Stefan Vukčić ostavio u istoriji naših naroda. Ujedno i jedinstven slučaj kod nas da jedna ličnost nametne svoje ime velikoj oblasti naše zemlje. Tačnije rečeno, ne svoje ime, nego svoju titulu, nerazdvojno sraslu sa imenom. Pa i taj slučaj je samo prividan. Za postanak Hercegovine se ne može pripisati naročito zasluga samom hercegu Stefanu. Herceška titula nije bila od odlučnog značaja. U vreme kad se Stefan rodio, vladao je isto tako prostranom oblašću moćni Hrvoje Vukčić, herceg splitski, pa ipak za nepune sve decenije od njegove vlade i zemlje nije ostalo skoro nikakvog traga. Daleko presudniji za postanak imena Hercegovine bio je poznati običaj Turaka da osvojene zemlje nazivaju imenom ranijih gospodara. Bilo je dovoljno da turci osvoje Stefanovu zemlju kao posebnu celinu, pa da je krste imenom izvedenim iz njegove titule, koja mu je u poslednjim godinama često zamenjivala ime. Tu posebnu oblast herceg je samo sačuvao, on je nije osnovao. Temelje joj je udario Vlatko Vuković, a proširio je i učvrstio Sandalj Hranić. Koreni pojave Hercegovine su vrlo duboki. Oni se pružaju čak do vremena kad su oblasti koje docnije čine hercegovu zemlju bile u okviru srpske države. Kao strano telo one nisu mogle da srastu organski sa bosanskom državom. Pored gospodara Donjih krajeva, oslonjenih takođe na novostečene oblasti, prvi snažni feudalci koji polednjih godina XIV i početkom XV veka dovode centralnu kraljevsku vlast na ivicu potpune nemoći, gospodare upravo oblastima izdvojenim iz srpske države. Kada je u vezi sa snažnim privrednim poletom od tridesetih godina XV veka počelo ponovno jačanje centralne vlasti, okupljanje se vršilo oko dva centra. Oko stare, prave Bosne i ličnosti kralja i oko Sandalja Hranića i Stefana Vukčića i starih srpskih oblasti kao jezgra. Naslednici Pavla Radenovića, jednog od tri bosanska oligarha sa početka XV veka, pokušavaju da konkurišu Kosačama do smrti Radosava Pavlovića. Njegov sin Ivaniš već oscilira između dva centra, a njegova braća, iako ne formalno, stvarno svakako, dolaze u položaj vazala Stefanovih. U gotovo neprekidnom neprijateljstvu ta dva cetnra, u njihvom trajnom suparništvu nalazi se osnova „dualizma“ Bosna-Hercegovina koji živi i danas u imenu jedne naše republike. Uzimanje herceške titule od strane Stefana jedva da je imalo i onaj simbolički značaj koji mu se pripisuje. Stefan je formalno do kraja života ostao „veliki vojvoda rusaga bosanskog“.
