Na relacijama od Gorčina do Modre rijeke, pesništvo Maka Dizdara javlja se kao jedinstven doživljaj. U jednom već davnom pismu autor Kamenog spavača piše i sledeće: „U poetskim traganjima i snima nisam išao za istorijskom identifikacijom nego sam htio da nađem svoj identitet. U historiji postoji mogućnost isticanja jedinstva vremena i vječnih problema čovjekove egzistencije, bez obzira koliko ona ulazila u područje čiste eshatologije. Priznajem da je postojala opasnost da izvjesni historiografski elementi uguše poeziju, ali sam sretan što sam dobio pravu potvrdu da sam takvu opasnost prebrodio… Dakle, ljudski identitet!“ Čini mi se i danas da bi se jedva u našoj kritici mogao pronaći adekvatniji komentar za jedan zanos za ono što Krleža, na terenu naše medijevalne prošlosti, naziva trećom komponentom, u večitoj balkanskoj polarizaciji snaga i suverniteta. Autohtonost te komponente, koja govori i Istoku i Zapadu, duž vremenske vertikale od nekoliko stoleća jednako tvrdokorno i suvereno: tertium datur, oplemenjena je značajnom fazom pesništva Maka Dizdara, kao izuzetno naočitom projekciom tih davnih dana Bosne, ali istovremeno i projekcijom jedne moderne ličnosti, na fonu davnih i slavnih patarenskih dana. Nedavno objavljeni Stari bosanski tekstovi (Svjetlost, Sarajevo, 1969), jedan veoma ličan izbor starih zapisa i pisama, natpisa, testamenata i molitava, darovnica i povelja, epitafa i ugovora, svedočenja, slova i epigrafa, potvrda i glosa, marginalija i epigrama, poruka i rodoslova, spomena i pesama, valja promatrati i kao potvrdu ranijih pretpostavki ili pak odrešitih zaključaka u kolikim je sve razmerama slobodna, krilata interpretacija Kamenog spavača bila u duhu, a bogme i u sluhu onih davnih vrremena na čijem je tragu i ispevan i ostvaren. Iz kao što su, kako ja vidim i razaznajem, u Kamenog spavaču u svetlim, zapaljenim čvorovima inspiracije trajali oni trenuci bogumilske zbilje kada je nailazila smrt, to pakleno vreme u kome neće biti vremena, kada je izmicalo tlo ispod nogu, kada je nastajao ponor i kada se, pred unezverenim pogledom žrtve, priviđao prostor zapaljen i oduševljeno prikazan kao apokaliptičan i nadnaravan, tako su i zvezdani trenuci ove antologije, koju valja upoređivati sa pouzdano signiranim antologijama Vaska Pope, nailazili svakad kada se pomaljao dah tragičnog nestanka, duh ozbiljne, reske stvarnosti, tren čiste usredsređenosti nad ovim prolaznim i indiferentnim životom.
Posle Starih bosanskih tekstova svakome je jasno koliko je malo bukvalizma, a koliko mnogo proosećanog, ozbiljnog dodira sa tobože mrtvim stvarima i uspomenama bilo pre nego što je nastala struktura Kamenog spavača, jedne od najkoheretnijih posleratnih knjiga ovog jezika. Defiluju ovom antologijom banovi i vojvode, dijaci i device, bratija i unuci, preci i savremenici, sve se gusto tiska da bi se iskazalo i stalo naporedo sa čestitom, časno proživljenom družinom, da se ne bi izostalo, da se ne bi ime zatrlo. Upravo u svetlu čitalačkih iskustava i ove antologije, nesumnjivo je da je čitav Kameni spavač koji se svakako i sa Modrom rijekom, i posle Modre rijeke, ispisuje i dalje, i neprekidno kao jedna nezavršena, nezaključena otvorena knjiga, ispisan umesto jednog od predaka, zvao se on Krsmir ili Pavica, Grd ili Bratjen, Miroslav, Desivoj ili Radohna, Gradiša, Poleta, Drusan ili Dražeta, Desoje, Dabiživ, Mirohne, Ćudomil ili Bratmio. Prolaze geografijom tih davnih Gorčinovih vremena trgovci dubrovački i dijaci neumorni, odista, od Kulina bana protiče dugim, zapretanim pamćenjem s kojim se rađamo i bez koga nikako nismo, reka najbiranijih, izmaštanih naših imena, seku mačevi, ubijaju puške, nevolje i epidemije obaraju u postelju i u zelenu tratinu grobišta, na plamenitoj baštini postavljaju se uznositi, ni od koga ubuduće pomerani kamenovi, sužnjevi se, ni ovde, ne raduju, polažu se zakletve vernosti, spominje se, kao najveći trenutak uzbuđenih razmišljanja, smrt – jer ćete biti vi kako jesam ja, a ja neću biti kako jeste vi – čitava jedna povest ispisuje se u prisustvu i u neposrednom, inspirativnom dodiru ovoga pesništva, i to zlatom, kako i črnilom, ali i krvlju koja, poput bujice, protiče tim negdašnjim urvinama i bojištima srednjovekovne Bosne. I na tom prostranom fonu kojim snažno duva vetar vremena, javlja se kao definitivan doziv, kao čista emanacija jednog podneblja, melodija Kamenog spavača, njegov doživljeni i zvučni ritam. U prostorima ispunjenim miljevinom, starim zapisima i zagonetnim porukama davnih stoleća Mak Dizdar je, nesumnjivo, prepoznavao sebe, svoj glas i svoj vapaj. U prisustvu tih medijevalnih bosanskih spomenika on je, bez sumnje, trajao pitajuć o tajni. I, valja ponovo reći, kao što je Miroslav Krleža bio napisao Balde Petrice Kerempuha umesto čitavog niza generacija kajkavskih pisaca, neostvarenih i zaboravljenih u niopiji provincijalnih prilika, tako je i Dizdar svoju apologiju, posveta na koju podsećaju jedino reljefi isprani kišom po poljima i grobištima Bosne, zemlje hladne i gladne, posne i bose, ispisao nerazdvojno od pomisli na neostvarenosti onih mnogobrojnih molitvi o kruhu inosušnom i simbolici koju su stoleća pogasila i izbrisala sa lica zemlje.
Trebalo bi opet naučiti da slušamo kako dažd pada, kazuju, ne bez nečeg ritualnog u glasu, ovi zapisi koji ne znače samo povratak svetu medijevalne simbolike, već istovremeno povratak prvobitnom, dakle povratak poeziji. Njegov vojnik Gorčin, koji je poginuo od boli, nepreboli i koji zaziva Kosaru koja možda još postoji na putevima Gospodnjim, prevazilazi sferu lurskog kazivanja za račun vertikale u tom vremenu koga nema i koje pamti jedino ta fatalna, korozivna kiša u mramorju.
Od Drine do Ukrine i Save do Une i Sane do Rame i Neretve traga to Dizdar za jednim ljudskim ostatkom, za pravednošću u vremenu kad se nad njim i nad čitavim tim svetom nadnosi sablasna pretnja:
I neće dan imati moći sve do jednog dana
Sve do dana kad neće biti dana jer neće biti ni noći.
Drevne reči i nestali simboli, pogasli pogledi i tragične sudbine oživele su u stihovima ovog pesništva u ime vlastitog korena, u tom moru trava i smrtnih junaka. O štitu koji štiti i u isti mak tišti, o sužnju koji se ne raduje i koji neka bude već jednom taj potonji sužanj koga dozivaju i zarobljenički zapisi Milana Dedinca, o nadi koja je lekovita i večna, o tom magičnom Razmirju koje se doziva kao fatalno odredište i fatalna služba, o slovima starim, bremenitim, ničijim, budnim i uzaludnim, Dizdar kazuje uznosito i nujno. Kao što se kaže u jednom njegovom zapisu, on vidi da bi se divio i da bi zadivljen zastao pred prizorom nepravedne smrti, žrtveno ostavljen vetrometini vremena, koje mu je opsesija bolna i neizlečiva. Pesnički podvig Maka Dizdara bez sumnje je jedistven u našoj posleratnoj poeziji. Njegov blistavi brevijar spaja magičnim lukom čiste imaginacije kompleksnu bogumilsku problematiku sa pomislima modernog organizovanog čoveka. Sada je nadaleko vidljivo da je autor Gorčina upravo u kompariranju, vrednovanju i izučavanju te čiste i neposuknule oaze drevnosti u starim bosanskim tekstovima pronalazio kontekst, izdvajao lepotu, nijansirao emotivnu vezanost za podneblje u kome je stasao, posle tolikih kamenih spavača, raseljenih ne samo po bogumilskim mramorovima o kojima je pisao Krleža, već u isti mah i po anonimnim terenima jedne balkanske zemlje koja je za Istok uvek predstavljala Zapad, a za Zapad večito jednu zemlju Istoka.
Vizija Modre rijeke, bez sumnje, u kontekstu pesništva Maka Dizdara, zapaljeno traje pred nama kao najveća tajna u isti mah kad i kao ponornica intime, pomno zaklonjena od očiju sveta. Njen ritam što, u ponekim trenucima, prelazi u stakato nemiran i uznosit, zapravo je nanovo iznađena, drukčija, a opet, u prividu bliskih poznanstava, postavljena rima koju svi poznaju i koje niko ne može da se doseti. Kao da je upravo Modrom rijekom, danas poslednjom postajom na pesničkom putu Maka Dizdara, u šumi svojih slova, on sasvim blisko na tragu slova onog što će da se zgodi. Valja upamtiti taj trenutak. I valja mu se vraćati kao ostvarenom, blistavom prazniku naše pesničke reči.
U antologiji Stari bosanski tekstovi ima jedan zapis Dijaka Dražeslava o tome kako mu je, i kad, gospodin ban Tvrtko dao ispred sebe velik pehar vina popiti – u dobru volju. Neka mi bude dopušteno da ispred Maka Dizdara, jedinog jugoslovenskog pesnika koji, među svojim pesničkim trofejima, poseduje zlatni venac Struških večeri, podignem pehar poštovanja i divljenja – u dobru volju Modre rijeke i njenog autora.
Pročitano 16. 9. 1969. na književnoj priredbi na Radničkom sveučilištu, u Sarajevu, organizovanoj u čast Maka Dizdara, dobitnika Zlatnog venca Struških večeri 1969.
(Tekst je izvorno objavljen u specijalnom broju Preoporodovog Journala
posvećenog stotoj godišnjici rođenje Maka Dizdara)