Prema podacima časopisa Kelamu’l šifa’, koji izdaje hastahana– tekija Mesudija u Kaćunima, nedaleko od Sarajeva, u Bosni i Hercegovini danas ima ukupno 56 mesta gde se izvodi zikr. Od tih 56 mesta, 17 su tekije u pravom smislu reči, dakle, centri s propratnim objektima i prostorijama u kojima se izvodi zikr (semahana), konačištima, kuhinjama, odajama u kojima boravi šejh, itd. Ukupno 16 objekata su zavije, uglavnom privatne kuće ili njihovi delovi koji nisu prvobitno bili predviđeni za život derviša. Ostalo su džamije u kojima se takođe izvodi zikr. Čak 84% ili ukupno 47 od tih objekata pripada danas nakšibendijama, ubedljivo najrasprostranjenijem tarikatu u BiH, dok pet tekija pripada kadirijama, tri rifaijama, a samo jedna (u okolini Tuzle) šazilijama. Nisu sve tekije pod okriljem Tarikatskog centra BiH: to, na primer, nije većina kadirijskih, jedina šazilijska i sve rifaijske tekije u Bosni. Rifaija danas ima u Sarajevu, Varešu i Srebreniku, a šazilija u okolini Tuzle.
Bosanske tekije, po pravilu, potiču još iz osmanskog perioda, ali ima i novih, kao što je tekija Mejtaš u Sarajevu. Ove grupe uglavnom rade pod blagoslovom Islamske zajednice, unutar njenih struktura (iako su registrovane i kao udruženja građana), ali treba imati u vidu da su derviški redovi tradicionalno imali izvesnu autonomiju u odnosu na tu centralnu instituciju islama. Svaki tarikat bi, u principu, trebalo da deluje kao nezavisna grupacija, bez kontrole centralne institucije, ali s njenim neposrednim ili prećutnim dopuštenjem. Halvetija danas nema u Bosni, iako su početkom 16. veka (pre 1531.) imali hanekahu centru Sarajeva, na mestu današnje Gazi Husrev-begove medrese. To je bio svojevrsni „sufijski zavod“, centar u kome su se obrazovali šejhovi i živeli prema strogo propisanim pravilima (Ćehajić, 1986: 83). Halvetije su imale tekije i u Višegradu, Rudom, Bijeljini i Donjoj Tuzli. Do 1930-ih taj red je doslovno iščezao iz Bosne, a već krajem Drugog svetskog rata nije više imao nijednu aktivnu tekiju.
Mevlevija, isto tako, više nema, ali je u toku projekat obnove istorijske Isa-begove tekije na Bendbaši, u Sarajevu, koja je pripadala mevlevijama i bila prva, najstarija tekija u Bosni. Nju je oko 1462.g. podigao osnivač Sarajeva i Novog Pazara, Isa-beg Ishaković. Srušena je 1957, a četrdeset godina kasnije otpočelo je iskopavanje na toj lokaciji. Nakon odluke o zabrani rada tekija 1952.g., srušeno je još osam tekija u BiH, pa se tarikat počeo održavati preko domaćih i kućnih verskih okupljanja. To je, dakako, otežalo, ili potpuno prekinulo, sukcesiju pojedinih tarikata, jer su bile zabranjene i sve prateće ceremonije i obredi.
Prestižne su, po ugledu svojih šejhova, bile još i tekije nakšibendija u Vukeljićima-živčićima (osnivač Husein-baba Zukić), kao i u selu Oglavku, kod Fojnice, po šejhu Abdurahmanu Siriji. Sultan Mehmed II je tu drugu tekiju fermanom oslobodio od svih poreza i davanja (Ćehajić, 1989: 56). Nakšibendije se u Bosni javljaju u 15.v, a vrhunac dostižu u 18. i 19. stoleću. Hadži hafiz Husnija Numanagić (1853-1931) i Hadži šejh Behaudin Hadžimejlić smatraju se, možda, poslednjim velikim šejhovima u Bosni. Prvi je rukovodio tekijom u Travniku, uz Jeni džamiju, a drugi tekijom u živčićima. Porodica Hadžimejlić, sa najstarijom tradicijom tesavufa u BiH, a verovatno i na Balkanu, dala je nekoliko šejhova nakšibendijskog reda. Nedavno je u Kaćunima otvorena vrlo moderna tekija (Mesu- dija), najveća na Balkanu, s bolnicom (hastahanom) za lečenje od narkomanije, alkoholizma, različitih trauma i psihičkih bolesti, epilepsije, nesanice, teških kožnih bolesti i dr. Nakšibendije su tradicionalno bile bliske ortodoksnoj ulemi, a Islamska zajednica danas i sama ponekad šalje hodže i delegira pojedince da budu šejhovi u derviškim redovima.
Kadirije danas imaju tekije u Sarajevu, Zvorniku, Travniku i Jajcu. U Sarajevu je čuvena Hadži Sinanova (Silahdar Mustafa-pašina) tekija iz 1640.g. I tu je nekad bila bolnica za duševne bolesnike, a njen prvi poznati šejh, Hasan Kaimija (umro 1691), lečio je travama i melemima, zapisivanjem i bajanjem. Ta istorijska tekija je delimično stradala pod Austrijancima, restaurisana je 1956, a ponovo uređena tek nedavno, iza rata devedesetih godina.
Aktivne tekije su, po pravilu, uvek otvorene u vreme održavanja zikra (najčešće četvrtkom uveče, ili, ređe, petkom ili nedeljom uveče), a manji broj njih stalno, jer imaju kućepazitelja. Neke tekije su skoro podignute – kao, na primer, tekija Mejtaš u Sarajevu, čiji šejh je svoju idžazetnamu dobio od Mesuda ef. Hadžimejlića i danas ima vrlo veliki broj sledbenika, naročito među mladim ljudima. Pa ipak, veoma mali broj tekija je stalno aktivan ili neprekidno otvoren, s nastojnikom koji može u svako doba da primi goste. Čak i u Hadži-Sinanovoj tekiji, koja je istorijski spomenik od prvorazrednog značaja, tek s vremena na vreme neko dolazi da otključa prostorije i obavi redovne poslove. Ta tekija ima i prilično impresivnu biblioteku.
Zikr se, po pravilu, obavlja jednom sedmično, i to kod većine nakšibendija i kadirija četvrtkom uveče, a kod nekih i nedeljom uveče, obično između akšama i jacije namaza. Tada ima i najviše derviša u tekijskim prostorijama, pre svega u semahani. Oni su različite dobi i profesija: ima tu i univerzitetskih profesora, i studenata; umetnika, lekara i zanatlija; omladine i penzionera, a neretko i žena i dece. U nekim tekijama (džamijama), kao što je Mejtaš (Sarač- Ismailova džamija), zikr se izvodi nedeljom kasno uveče, nakon jacije. U Mlinima se, pak, to dešava petkom uveče, nakon jacije.
Ima varijacija u izvođenju zikra čak i unutar pojedinih redova: kijam-zikr (stojeći), na primer, nije uobičajen kod nakšibendija, ali se izvodi u Kaćunima. Takav zikr je bio uobičajen kod halvetija (tzv. dalga-zikr), koji se takođe obavljao stojeći, uz kretanje tela, pri čemu su derviši bili okrenuti u pravcu kible. U stojećem položaju, derviši se mogu njihati napred-nazad, ili s desna na levo u struku, i tu postoje varijacije s obzirom na tip tarikata ili, pak, muslimansku zemlju u kojoj se zikr izvodi. Inače se sedi na kolenima, s podvijenim nogama i obema rukama položenim na kolena. Noge mogu biti i ukrštene u sedu, ali je uvek važno da se tabani ne okreću u pravcu šejha ili drugih derviša u halci. Tokom sedećeg zikra, uobičajeno je da se glava pokreće u raznim pravcima, počevši od leve strane brade koja počiva na levom ramenu. Glava se potom pomera levo-desno i gore-dole u lukovima i pravilnom ritmu koji prati ritam disanja i učenja zikra. Kao i za vreme molitve, učesnik zikra mora biti pod abdestom, koji se uzima neposredno pre ulaska u semahanu.
Devrân, stojeći zikr, obavlja se kod kadirija u kombinaciji sa sedenjem. Izvode se džehri(glasni) zikr, lisani(jezikom),hafi(bezglasni, skriveni), kao i „zikr srca“ (kalbi). Glasni zikr, prema sufijskoj tradiciji, čuju anđeli, meleki, a bezglasni i srčani ne čuju čak ni oni. Uopšte se smatra da je zikr srca vredniji, ali i teži od glasnog, manifestovanog zazivanja Boga. Zikr-daimje još naziv za „stalni zikr“, onaj koji se neprekidno izvodi.
Žene su ponegde aktivnije, pa i brojne (npr. u Kaćunima), ali učestvuju u zikru „iza tarikata“ i po pravilu se ne čuju, tj. ne izvode glasni zikr. U pojedinim tekijama njihovo mesto je i na galeriji (Hadži Sinanova tekija).
Kada je reč o sufijskim publikacijama, od časopisa se u Bosni i Hercegovini izdvaja mesečnik Kelamu’l šifa’(bukv. „zdrav govor“, od 2004.g.) i Šebi arus – časopis Udruženja derviških redova BiH, Tarikatski centar Sarajevo, koji je redovno počeo da izlazi još 1982. godine. Naziv tog drugog časopisa bukvalno znači „prva bračna noć“ i odnosi se na obeležavanje Rumijeve smrti kod mevlevija, 17. decembra 1273. Tada mevlevije ne izvode svoj sema ritual, već provode noć u razgovoru i postu, svojevrsnoj „duhovnoj akademiji“.
Ova tradicija je obnovljena u Turskoj nakon 1953. godine, u formi tzv. „okupljanja u spomen na Mevlanu“ održavanih u Konji. Počevši od 1960. godine, Turistička organizacija Konje je preuzela obuku mladih plesača, ljubitelja Mevlane, koji su se na specijalnim kurevima pripremali za izvođenje mevlevijske seme. Instrumentalisti neophodni za muzički deo tih svečanosti bili su „regrutovani“ sa Radio Istanbula i Radio Ankare, među najboljim izvođačima turske klasične muzike (Uzel, 2006: 184).
Danas se u Bosni prevodi puno sufijskih dela, bilo pri tekijama (tu je reč o nešto slabijim prevodima i izdanjima), bilo pri boljim izdavačkim kućama, gde su i sami derviši ponekad prevodioci, kao i pri Fakultetu islamskih nauka, gde je, ipak, daleko najstručniji i najkvalitetniji rad. Prevode se Ibn Arabi, Rumi, Gazali, a od domaćih mislilaca Abdulah Bošnjak i drugi. Paralelno je u Bosni prisutan filozofski, spekulativni, kao i praktični put, onaj u okviru tarikata. Neki mislioci su tu vrlo cenjeni kao stručnjaci za sufizam, ali oni sami se drže na izvesnoj distanci od tarikata.
Krajem Drugog svetskog rata otpočeo je period opšteg pritiska koji je ostavio posledice na tarikatske organizacije. Godine 1952. njihove aktivnosti u Bosni su u potpunosti bile zabranjene (Novaković, 2002: 106) i to, pre svega, od strane modernistički orijentisane uleme koja je rukovodila Islamskom zajednicom pod snažnim uticajem vladajućih struktura. Oni su bratstva i šejhove smatrali ostatkom praznoverja i uvođenjem novotarija u veru. Sve tekije u BiH (a bilo ih je ukupno sedam) zvanično su tada zatvorene, dok su one na Kosovu i u Makedoniji nastavile svoje aktivnosti zbog toga što su tu privatne kuće šejhova uglavnom služile kao tekije. Ova zabrana se održala sve do sedamdesetih godina, kada, najviše zahvaljujući nastojanjima uglednih učenjaka muslimanske zajednice – kadiri-mevlevi šejha i imama Fejzulaha Hadžibajrića (u. 1990) i rifa’i šejha iz Prizrena, Džemalija Šehua – dolazi do obnavljanja sufizma u Jugoslaviji. Zajednica islamskih derviških redova Alije u SFRJ (ZIDRA) osnovana je u Prizrenu krajem 1974. godine (Novaković, 2002: 108), doduše bez podrške reis ul-uleme i Vrhovnog sabora Islamske zajednice sa sedištem u Sarajevu. S druge strane, u Hadži Sinanovoj tekiji u Sarajevu je postavljen domar 1973. godine, pa se započelo s nezvaničnim praktikovanjem kadirijskog zikra (Hadžibajrić, 1990: 21). Tarikatski centar u Sarajevu otpočeo je s radom 1977. godine, a tada je doneta i odluka o saradnji sa ZIDRA-om. Prema popisu iz junameseca 1977, zikr se već obavljao u Bosni i Hercegovini na ukupno 41 mestu: u 23 džamije, 12 mesdžida (zavija), 5 tekija i jednoj privatnoj prostoriji. Nakšibendije su još tada preovladavale sa 36mesta, kadirije su imale tri, amevlevije i rifaije po jednomesto okupljanja (Hadžibajrić, 1990: 22).
Moglo bi se reći da su u bivšoj Jugoslaviji postojale izvesne tenzije između derviških redova na Kosovu i Metohiji i ortodoksne uleme u Bosni. Postoji jedan broj heterodoksnih redova na Kosovu, ali i u Bosni (uglavnom su to rifaije, ali i neki drugi) koji ne deluju nužno pod blagoslovom Islamske zajednice BiH. Njihove specifičnosti su baš u tome što oni ispoljavaju izrazitiji stepen heterodoksije koji se ponekad kosi sa šerijatskim propisima.
Milan Vukomanović, peščanik.net (http://www.pescanik.net/content/view/2500/144/)