Vesti o bogumilima, radi kojih je Kulin bio optuživan, javljaju se prvi put oko 1200. godine. Poreklo ove hrišćanske sekte, čije slovenske osobine pokazuje samo ime, nije još dovoljno ispitano. Koliko se danas zna, ona se pojavila u Bugarskoj, u X veku, za vreme njenog opadanja, kao neka reakcija celom režimu u ratovima iscrpenoj zemlji. Nemajući nijednog čisto bogumilskog teksta, koji bi sam izlagao njihovo verovanje i prikazivao njihove tendencije, mi smo uglavnom upućeni na pristrasnu protivničku literaturu o njima, da bi otud saznali neka od njihovih načela. Ali, u mnogo slučajeva, gde možemo navode antibogumilske književnosti proveriti drugim izvorima, kao, na primer, od XIII–XV veka u Bosni, mi vidimo da se oni ne slažu i da su, prema tom, mnoge od postavaka problematične. Nešto od tog dolazi po svoj prilici otud što se tokom vremena i kod bogumila popuštalo u prvobitnoj načelnosti i što su pravljeni nužni kompromisi radi susedskih odnošaja, radi državne potrebe i radi ličnih razloga; a dobar deo neslaganja dolaziće još i otud što su izvesne stvari pojedini gorljivi pobornici pravoslavne i katoličke vere hotimice prikazivali gorim ili ponekad prosto nerazumevali.
U stvari, bogumilska nauka, po svojim osnovnim shvatanjima, izlazi iz pavlikanske, odnosno manihejske sekte, sa tragovima starijih gnostičkih učenja. Sve religije Istoka imaju, sa hrišćanstvom zajedno, vrlo jasno izražen dualizam osnovnih problema ljudske prirode, dobra i zla, anđela i đavola. Dobro, to je sam Bog i ono što je po prevashodstvu njegovo, dakle, duša; zlo je materija, odnosno telo. U ljudskom životu večna je borba između tog dvoga. Saznanje toga dovodi do potrebe da se pravi hrišćanin u svome delovanju trudi pomoći duši protiv tela, odnosno duhovnim savladati telesno. S toga, kao najdoslednija posledica takvih shvatanja je odricanje braka. Stari Zavet nije tvorevina Hrišćanstva; on je proizvod ranije telesne prevlasti i s toga je bio odbacivan sav osim Psaltira sa njegovim oduševljenim himnama Bogu. Pokret pavlikijanaca pada u ono uzbuđeno versko stanje pre ikonoborstva i ima kao karakterističnu crtu, prihvaćenu od bogumila, borbenost protiv crkvenog bleska i taštine. Od vere opšte jednakosti i ljubavi i skromne molitve postale su farisejske opštine sa sablažnjivom jerarhijom i sa učešćem u svim gnusobama dvorskog i prestoničkog života. Oni s toga traže vraćanje starom dobu prvih hrišćanskih opština. Neka otpane suvišna jerarhija; neka nestane čitava kruga naknadnih svetitelja, koji se slave mimo Hrista i gotovo ravno njemu; neka se ukine kult ikona, koji se približava kumirstvu. Sve treba da se prečisti i ispravi. Radi toga se pristalice ovog učenja zovu „čisti”, ili „pravi Hrišćani” ili, kao kod Slovena, „bogu-mili”. Po njihovim shvatanjima Bog nije tvorac neba i zemlje i svega onog što je na njima. Tvorac toga više je zli duh, nego Bog. Jedino, što je na svetu božije i dobro, to su duh čovekov i sunce. Hristovo vaploćenje bilo je samo prividno. S toga oni ne primaju krštenje, a naročito su protivni krštenju dece, koja ne shvataju značaja toga čina. Ljudsko telo je puteno, a puteno ne vaskrsava. Oni uopšte svode verske simbolizacije u granice kritike zdravog razuma i ne veruju u promenu vina u krv Hristovu, pa po tom ne priznaju ni pričešća. Rugaju se pomisli o nekom, čistilištu i praštanju grehova, a direktno se bune protiv štovanja krsta, na kom je bio razapet najveći predstavnik dobra. Prezviter Kozma, koji je u X veku pisao svoje napadaje protiv bogumila u Bugarskoj, opisuje ih ponekad tako da mesto ogorčenja protiv njih izaziva simpatije. Oni istupaju kao ljudi koji su uspeli da savladaju strasti: krotki su i smireni, ćutljivi, bez glasna smeha, i vidljivo ubledeli od posta. U narodu su vrlo aktivni. U Kozminim propovedima prebacuje se bogumilima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogatstva i bogataše, da ismevaju starešine, da ne daju slugama da služe gospodare i da karaju boljare. Dalji prigovor je bio taj što su bogumili davali ženama izvesnu ravnopravnost. Drugim rečima, sekta je bila gotovo više društvena nego verska i postigla je svoje uspehe više na račun svojih socijalnih, nego radi svojih verskih načela. Glavne bogumilske opštine bile su u Maćedoniji, na donjem Vardaru i oko Babune. Otud možda i dolazi ime babuni kao druga poznata oznaka za bogumile.
Iz Maćedonije i Bugarske bogumilska jeres prešla je u Srbiju i bila tamo uzela maha, dok je nije suzbio Nemanja vrlo oštrim merama. Iz Srbije došla je tad u Bosnu, a iz Bosne u Dalmaciju i Italiju. U Bosni pristalice te vere zovu patarenima (naročito dubrovački izvori). Taj naziv nije još dovoljno objašnjen; možda je u vezi s grč. „katari” što znači „čisti”, kako su se zvale pristalice na istoku. Tumačenje da naziv dolazi od patarenus = ex pater, t. j. kao oznaka za one koji veruju da duh sveti proizlazi samo od oca, izgleda ipak kao ponajverovatnije. Njihovo shvatanje nije onakvo kao kod istočnih bogumila; u mnogo pitanja oni su se potpuno podudarali sa druge dve hrišćanske religije u zemlji; i postadoše čak jedno vreme vera gospode i samih upravljača. Oni priznaju svece; slave krsno ime; zaklinju se na krst; žene se i uživaju svetske slasti u punoj meri. Protivnici su im bili ipak i katolici i pravoslavni. Katolici su naročito žučno ustajali protiv njih i radi čisto verskih razloga i radi političkih interesa Mađarske. Ali su im i pravoslavni bili protivni. U raškim izvorima imaju dva-tri prokletstva na babune i nekolika pomena o borbi s njima. Samo, kako su katolici bivali podjednako agresivni i prema bogumilima i prema pravoslavnima, to su se ovi, vremenom, u obrani sve više približavali jedni drugima. Razlike su između njih, pošto obe behu istočne crkve, mnogo manje nego između bogumila i katolika. Odnos bi mogao biti između pravoslavnih i bogumila od prilike kao u Rusiji između zvanične crkve i takozvanih „staroobrjadaca”. Neki franjevački izvori i govore o „starovircima” u Bosni. Po našem mišljenju greše oni koji misle da se pod bosanskim bogumilima kriju čisti pravoslavni. Greše s toga što pravoslavlje sve do pojave Sv. Save nije bilo čvrsto i u samoj Srbiji i što nije bilo prosto od mnogih za ortodoksnu crkvu neobičnih pojava. U Bosni, koja kroz čitavo vreme od XII–XIV veka nema pravoslavnog episkopa, da pođe Savinim primerom, nije, prirodno, bilo ni posledica Savina rada. Za Albance piše jedan sveštenik iz 1308. godine da nisu „ni čisti katolici, i čisti šizmatici”. Tako je, verovatno, bilo i u Bosni s bogumilima, sve dok nije počela da jača među njima aktivnost sveštenstva pećske patrijaršije. U dubrovačkim knjigama dosta su česti pomeni o patarenima. Kako Dubrovčani nesumnjivo dobro znađahu šta su pravoslavni, to bi oni, vrlo verovatno, ma gde ostavili traga o tom da su patareni u stvari isto što i oni, da je to tako i bilo. Međutim, oni to nigde ne vele. Bogumili su bili jedna konzervativna sekta, sa mnogo elemenata prve kulture koju su primili iz Maćedonije i Srbije; radi toga je bila bliža pravoslavlju; i vremenom se, u masi, u njemu i izgubila.
Kod bogumila se osetno razvila nacionalna crta. Gonjeni od papske kurije i Mađara, oni su osećali da je mađarsko zavojevanje, s katoličanstvom zajedno, ne samo ugrožavanje njihove vere, nego i njihove državne samostalnosti. S toga grčevito brane i jedno i drugo i svoju crkvu nazivaju „narodnom” i „bosanskom”, a sebe same „pravim” ili „dobrim Bošnjacima”.
„Bosanska crkva” beše ovako uređena: vrhovni poglavica beše ded, sveštenici su gosti i starci (niži red) pod skupnim imenom strojnici. U svom testamentu od 1466. godine Radin gost rastavlja dve vrste svojih prijatelja, one „koji su prave vjere apostolske”, koji su „s pravom dušom i z dobrijem načinom krštenijem”, „koji grijeha ne ljube”; a drugo su „mrsni ljudi.” Šta je bliža karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato, ali je očevidno da to nisu oni koji bi bili onako besprekorni ili prečišćeni. Pri svečanim aktima patareni bi dolazili u određenom broju po sedmorica (sedam nedeljenih dana) ili po dvanaestorica (dvanaest apostola; dvanaest meseci). Oni stanuju po mestima, koja po njima dobivaju svoje ime („locus Patarenorum in Glubscovo”). 1872. beležilo se da je francuski vicekonzul u Mostaru video u Jablanici, u Hercegovini, dva bogumilska sela; a pričalo se, da je bilo ostalo nešto potajnih bogumila i oko Kreševa. Ali mi, nigde, u čitavoj zemlji, nismo čuli za kakav siguran trag o tome. Međutim, jedan podatak iz katoličkog šematizma hercegovačke biskupije od 1867. godine zaslužuje ozbiljnu pažnju. Tamo se kaže da je u selu Dubočanima porodica Helež, pre koju godinu, prešla u islam, a „bila je poslednja, koja se držala ludila bogumilskog”. U narodu nema danas pomena čak ni o samom imenu njihovu. Poneki naziv kao, primera radi, potok Babun kod Mostara ili ime Babunović bili bi jedini ostaci.
Vesti, koje su širene o bosanskim patarenima, bile su, naravno, vrlo pogrdne. U glagoljaškoj književnosti, u jednom rukopisu Dijaloga pape Grgura Velikoga, s početka XVI veka, kazuje se ovo: „O nesrićno kraljevstvo bosansko, na koga ni rosa ni daž ne padi, pokle rodi i shrani i brani tolike i takove jeretike, ki govore, da gospodin Isuhrist ni imel pravoga tela človičaskoga i da je blažena diva Marija bila anjel i mnoge ine bludnje protivu veri katuličaskoj govore”. U jednom rukopisnom tipiku manastira Krušedola piše se opet za „sluge đavolov” bogumile, kako „kao tati noću idu” i „prevraćaju hrišćane od vere božije”. U Dubrovniku smatrala se kao teška uvreda reći nekom da je „babica patarenska”.
Posle Kulina Bosna je postala veoma ozloglašena na papskoj kuriji radi uspeha bogumilskog učenja. Pape ljutito pišu kako tamo jeretici javno ispovedaju svoju veru, „kao što lamije doje svoju štenad golim sisama” i traže protiv njih prave krstaške ratove u dva-tri maha. Bosanski ban Ninoslav (1233–1250) imao je s toga teških dana. On je s početka popuštao papinim željama i, preplašen njegovom aktivnošću, bio voljan da pusti njegove ljude nesmetane u propovedanju „prave vere”. Po papinim obaveštenjima Bosna je tad izgledala „kao pustinja i šikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja”. Kad je Ninoslav video da papina akcija dira njegova suverenska prava i radi, u stvari, za mađarske interese, on se obrnuo protiv nje i primio borbu. Rat je trajao od 1235–1238. i naneo je mnogo štete Bosni, ali se Ninoslav održao i tad, kao i u docnijim borbama. Tek iza njegove smrti bi Bosna savladana (1253) i podeljena u više oblasti.
U samoj Bosni održali su se banovi rođaci, Prijezda I i njegovo potomstvo; dok su u neke druge krajeve (Soli i Usoru; Sanu; Dubicu) došli strani, većinom mađarizirani nemački gospodari. Od 1284. godine dobija Mačvu s Beogradom, Srem i Soli sa Usorom (današnji tuzlanski okrug) srpski kralj Dragutin kao zet mađarskog kralja i kao njegov vazal. U Bosni između Dragutina i domaće dinastije nema sukoba; naprotiv, Stepan I Kotroman, sin Prijezdin, uzima za ženu Dragutinovu kćer Jelisavetu. Na osnovu te ženidbe tražiće njegovi potomci posle nepunih sto godina srpsku kraljevsku krunu. Po pričanju arhiepiskopa Danila, Dragutin je u Bosni pomagao širenje pravoslavlja (njemu se pripisuje podizanje manastira Rače; predanje o tom, da je on podigao Papraću i Lomnicu, nije sigurno) i sa uspehom je prevodio „mnoge od jeretika” u „veru hrišćansku”.
Vladimir Čorović, Bosna i Hercegovina, 1925., www.rastko.rs