Prije svega bih htio zbrisati iz te Slovenije. Rodio sam se tu i to, ali mi je svega skupa pun kurac. Kad ideš dolje, svi te primaju kao da si najveći car, samo zato što si njihov. Odmah ti daju sve što imaju, iako nitko nema za život. Moja bakica ima penziju sto konvertibilnih maraka. To je pedeset eura. Ili ni toliko. Ali kad te vidi dala bi ti sve što ima. I ne samo tebi, svima. Kad ideš tamo van svi su otvoreni, zajebavaju se i boli ih kurac, pa stalno časte jedni druge, a ne ovako kao tu. Pa kad idu na pevaljke, opuste se i uživaju, pokažu emocije i to. I nitko ništa ne kuka, a imali su rat i svako je najebo ko žuti. I čak i ako te zaustavi murija zbog prebrze vožnje, nešto se zajebava i smije i baca neke fore. I svi se međusobno pomažu i svatko svakome može doći u kuću na kavicu, nema tamo najavljivanja i tih fora, samo dođeš da malo popričaš, da se družiš, a ne na neke službene najave i bontoni i kurci turci gnjurci! Opušteno. Ožeži. Raja živi, a ne samo kuća-poso, kuća-poso. Znaju se veseliti, pjevaju, zagrle i poljube. Ako netko nema novaca, onaj koji ga ima mu ga da. Ne posudi. Da mu novac. Radovan svaki put kad idemo dolje da svima barem po sto eura. Kad bi mi trebali, a recimo tetak Milan bi imao novaca, on bi dao nama. Sve bi nam dao. Familija je tamo zakon. Nije tamo tako da međusobno ne razgovaraju. Svađaju se, ali to nije isto. Na kraju se svi izljube i još uvijek su familija i još uvijek se vole i sve. To je meni zakon. Ovdje svi samo gledaju na sebe i da oni imaju dovoljno, dobar auto, pa kućerina, i ne jebu braću, sestre, tete, stričeve. Raja nije otvorena. Zato nisu sretni. Zato samo nešto kukaju.
Najviše me raspizdi kad mi napišu Marko Djordjič. Pičke materine nepismene. Danas sam išao prvi put po poštu i tamo pošta na ime Ranko Djordjič. Skoro da nisam rekao poštaru da se može jebat s takvom poštom jer to nije za nas. Da je bio neki račun, odjebo bih ga. Jebo ih Djordjič u tri lijepe pizde materine. Mene stalno jebu u školi s tim padežima i deklinacijama, gospođa-gospođe i te fore, a oni ne znaju napisati jedno prezime. Đorđić. Jel to teško? Šest slova. Dva đ i meko ć. Na svakoj kurčevoj tipkovnici ih imaš. Samo to je taj nacionalizam. Oni nas čefure ne vole i onda namjerno tako napišu. Namjerno se kao prave da ne nalaze đ i ć na tipkovnici. Jer kad čitaš crnu kroniku u novinama, provale i pljačke i mafija i to, svi su Hadžihafizbegovići i Đukići i svi su čefuri i svi imaju lijepo đ i ć. Još bi rado i podebljali ta naša slova da se zna da su samo čefuri lopovi. Ako čitaš sportsku stranicu, onda svi Nestorovići imaju lijepo tvrdo č. I Bečirovići i Lakovići i Ačimovići i Zahovići i Cimerotići i Backovići i svi. Nek idu malo po Fužinama pa da vidimo ima li Nestorović na vratima tvrdo č. Mamicu vam nabijem. Kad bi isti taj Radoslav Nestorović opljačkao mjenjačnicu, imao bi meko ć preko cijele stranice. To su te sitne forice koje te jebu svaki dan.
Nemamo mi i Slovenci šanse. Sve počinje još dok smo klinci. Njima starci čitaju jebene Pedaljpede i Mace Papučarice, a nama Ježeve kućice i Grge Čvarke. I od tamo dalje sve ide u kurac. Svatko ide na svoju stranu i nema boga koji bi nas spojio. Možemo se mi kao družiti i kužiti i nešto izigravati kolege i to, samo ne možemo se stvarno skužiti. Onako bratski. Nemamo istih stvari u krvi i gotovo. Mi smo čefuri, a oni su Slovenci i to je to. Jebiga. Za sve su krivi Branko Čopić i Jovan Jovanović Zmaj.
Goran Vojnović, Čefuri raus!, Liber, Zagreb, 2009.